Предшколска установа "Прва радост", Житорађа

bus

Припремни предшколски програм остварује се у оквиру предшколског васпитања и образовања  и одвија се у складу са начелима васпитно-образовног рада.

Циљ припремног предшколског програма

Непосредни циљ припремања деце за школу је да допринесе њиховој зрелости или готовости за живот и рад какав их очекује у основној школи.

Ова припрема треба да омогући разноврсне прилике за сусрет деце са постицајима из физичког и социјалног окружења, за слободно испробавање својих нарастајућих моћи и активно упознавање света око себе, других људи и самога себе.

Одговорност вртића у остваривању припремног предшколског програма лежи у обезбеђењу могућности за континуирани развој сваког детета и готовост за полазак у школу. Готовост за полазак у школу одређује се као спремност детета да стиче и развија вештине, способности и знања која су основа за даље школовање. Та спремност подразумева физичку, интелектуалну, социјалну и емоционалну зрелост, раније искуство и мотивацију за учење.

Интелектуална припремљеност деце за полазак у школу

Интелектуална припремљеност детета за школску наставу, огледа се, пре свега, у његовој жељи  и способности да учи. То подразумева поседовање одређеног обима знања и способности да се стичу знања на школски начин. То захтева и достизање нивоа интелектуалног развоја у границама свог узраста. Све нам то указује на неопходност индивидуалног приступа сваком детету како би смо код њих побољшали:

  1.Развијеност сензорних процеса

  1. Формирање система знања
  2. Жељу за сазнањем
  3. Развијеност сазнајних процеса
  4. Способност детета да се продуктивно и сразмерно дуго бави умним радом
  5. Поседовање неких специјалних вештина и способности потребних за школу.

Активности које спроводимо у циљу што боље интелектуалне припреме деце за школу, имају за циљ општи развој сазнајних интереса и умних способности детета, како би било у стању да схвати сложеније идеје, ствара хипотезе, резонује логички и матаматички, доноси сразмерно зреле моралне одлуке и размењује мишљење са другима, што подразумева и стицање социјалних облика понашања и навика, које ће му помоћи да се укључи у школски начин живота.

Социјална готовост деце за полазак у школу

Тежња детета да упозна новине није довољна да се оно укључи у школски начин живљења и учења. За то је потребна и одговарајућа социјална зрелост, као незаобилазан услов за успешан почетак и прихватање суштинских промена у читавом начину живљења који је имало до тада.

Компоненте социјалног развоја и развоја личности, које одређују готовост за полазак у школу су:

  1. активна тежња детета да пође у школу
  2. одређена свесност у понашању и деловању
  3. емоционална осетљивост детета, способност да осети осећања других људи
  4. развијеност елементарне самосвести, познавање сопствених могућности.

Водећи се овим сазнањем и полазећи од ових компоненти социјалног развоја и развоја личности, за побољшање социјалне готовости користимо игре и активности у којима има стваралачког изражавања и комуницирања, захваљујући којима ће дете развијати оне квалитете личности и способности који ће га довести до нивоа потребног за прелазак на школско учење.

Емоционална готовост деце за полазак у школу

Емоције имају веома важну орјентациону улогу у активностима деце. Поставља се општи захтев да васпитно-образовни рад са децом буде привлачан, занимљив и да покреће њихове емоције, што се постиже полазећи од интересовања и потреба конкретне деце, изазивајући њихово укључивање у играма и игроликим активностима.

Емоције, које доминирају у психичком животу и управљају активностима предшколског детета, треба да постигну такав развојни ниво, на којем ће да ублаже свој афективни карактер и постану стабилније, до извесне мере регулисане и контолисане.

Посебно је у емоционалном погледу важан развој тзв.виших или сложенијих осећања интелектуалног, моралног, естетског и социјалног карактера: радозналости, осећања правде, осећања хармоније и осећања другарства.

Допринос емоционалној готовости за полазак деце у школу дају сви поступци којима се негује емоционална култура и преређују емоције.

Мотивациона готовост за полазак у школу

Мотивациона готовост, као саставни део психичке готовости детета за полазак у школу, састоји се од његове жеље да учи, као и заинтересованости да се бави нечим што га приближава делатности одраслих (због чега се осећа цењеније), што ће му омогућити заузимање нове друштвене улоге. Ова готовост значи жељу да буде ђак, иде у школу, као и да се бави оним чиме се баве вршњаци и старија деца. При томе је важно да ова жеља има темеље на реалним представама о ономе што дете очекује у школи, како би се избегла разочарења.

Појам школе је неодвојив од појма учења, па се школско учење појављује као својеврсна дужност која одређује суштину новог друштвеног положаја детета. Али, овај нови положај бива прихваћен само у случају да се доживљава као унутрашња потреба детета, која ће га довести до укључивања у свет одраслих, којем дете непрекидно тежи.

Основни мотив на основу кога се формира такав однос детета према школи није учење само по себи, већ је мотив чињеница да постаје ђак, да борави у школи, што му обезбеђује нов положај у друштвеним односима.Оно се поноси новим статусом, радује се школским обавезама, према којима се одрасли односе са поштовањем.

Позитиван однос према школи формира се постепено и може се сматрати да је ова готовост постигнута ако се дете односи према поласку у школу и боравку у њој на позитиван начин, као природном догађају у животу, прихватајући нужност и потребу учења.

Развијање сазнајних интересовања

Дете које полази у школу требало би да буде заинтересовано да стиче знања, да учи и способно за самостално деловање. Оно се развија подстицањем радозналости као тежње да открива и сазнаје нешто ново, склоност да се постављају питања, да се трага за непознатим, да се одступа од рутинских поступака и утврђених веровања, упућивањем деце да мисле и понашају се на неуобичајен начин, испробавају решења која нису научена од других, као и другим поступцима којима се, поред значајних интересовања, развија дечје стваралаштво.

Задатак васпитача у односу на дечију радозналост је њено задовољавање и развијање, као и оспособљавање детета да је самостално задовољава.Задатак васпитача је да интересовања буди, ствара и негује, као и  да их усмерава у правцима који имају васпитно-образовну вредност.

Дете од свог рођења показује интересовање за свет око себе, које треба подржавати и усмеравати. Васпитач у свом раду мора да уважава дечја интересовања, да их ствара и каналише.

Ми водимо рачуна о Вашем детету!